Monday, December 29th, 2014

Bolest narkomanije i kako je lečiti ?

Novak Stanisic

Problem bolesti zavisnosti, su bolesti ljudi koje mi poznajemo, koji se nalaze u okolini oko nas i ne treba zatvarati oči pred takvim problemom. Podizanje svesti o vidu lečenja ovakve teške bolesti je vrlo bitna. Prepoznavanje simptoma koji mogu ukazivati da je osoba uživaoc psihoaktivnih supstanci je jako bitna. Koliko je važno da znamo da uočimo da je možda reč o bolesti zavisnosti, toliko je važno da znamo i kako lečiti takvu bolest i koji vid lečenja je najbolji za tako nešto.

Bolesti zavisnosti, kako ih izlečiti?

Veliko pitanje postavlja se na samom početku, a to je da li treba verovati da se zavisnost od alkoholizma, psihoaktivnih supstanci, cigareta ili kocke može izlečiti bez vraćanja na staro. Malo ljudi zaista veruje da je to moguće, ali jeste. Kada govorimo o bolesti zavisnosti i lečenju iste, svakako možemo da kažemo da lečenje narkomanije spada u najteže poduhvate u medicinskoj praksi. Za lečenje potrebna je volja, koju zavisnici neretko imaju.

Vođeni tom činjenicom lekari su svesni da je jako teško lečiti pacijenta koji ne želi da bude izlečen.  Zavisnik nema motivaciju za lečenjem jer mu psihoaktivne supstance pružaju u početnom periodu zadovoljstvo, on uživa u konzumiranju, dok sa pojavom prvih komplikacija prilikom uzimanja supstance kao što je recimo mučnina i povraćanje, narkoman uviđa da postoji problem koji treba rešiti ali i dalje ne traži stručnu pomoć lekara.

U početku drogu uzima zdrav čovek  da bi mu bilo lepše, odnosno da bi mu bilo drugačije. Na kraju, drogu uzima bolestan čovek da bi bio normalan, a normalan može biti samo pod optimalnom dozom psihoaktivnih supstanci, jer tada nema krizu. Kada narkoman konačno shvati da mu supstance ne predstavljaju pomoć ili podsticaj, shvata da droga postaje neodoljiva potreba i gospodar ličnosti. Svestan činjenica, narkoman se jako retko odlučuje da zatraži pomoć jer je svestan da sledistanje apstinencijalne krize, a to je stanje kojeg se narkomani najviše plaše.

Pokušaj samolečenja?

Suočen sa činjenicama, uživaoc psihoaktivnih supstanci se neretko opredeljuje za takozvanosamolečenje. Narkoman je podozriv i krajnje nepoverljiv, on ne veruje u medicinu i lekare. Naviknut da eksperimentiše sa drogama i raznim medikamentima, pokušava sam da nađe određenu kombinaciju koja bi mu pomogla da prestane sa konzumiranjem narkotika. Ovakav vid samolečenja završava sebezuspešno u velikom broju slučajeva. Samolečenje u zavisniku koji je pokušao ovakav vid lečenja i u tome nije uspeo može da izazove obeshrabrenje i sumnju u samog sebe da neće nikada uspeti da se otisne od ovog problema.

Proces lečenja  i uloga porodice

Lečenje narkomanije sprovodi se u bolničkim i ambulantnim uslovima, u specijalizovanim bolnicama za lečenje bolesti zavisnosti. Proces lečenja narkomana je svakako postepen i dugotrajan proces.  Uloga roditelja ili porodice u toku terapijskog procesa je vrlo važna. Najveći broj roditelja je iznenađen nakon što terapeut ili lekar predlože da u proces lečenja stupi cela porodica. Prilikom lečenja vrlo je bitno da porodica osobe koja je zatražila stručnu pomoć ispravno reaguje i ne pravi greške. Prilikom saznanja da je baš njihovo dete problem, roditelji se suočavaju i sa prebacivanjem krivice.

To je apsolutno pogrešno, u bilo kome tražiti krivca. Uzroci narkomanije su brojni i kompleksni, i nalaze se kako u ličnosti zavisnika, tako i u razvojnim faktorima i vaspitno nekompetentnim ponašanjem jednog ili pak oba roditelja, kao i u nekim nepovoljnim spoljnim faktorima. Deo pojedinačne krivice, ne treba tražiti u bilo kom pojedinačnom faktoru, jer se nalazi u svakome od nas. Vrlo zastupljen, kako kod nas u zemlji tako i u svetu, je proces lečenja grupnom terapijom. Grupna terapija sačinjena je od grupe zavisnika od narkotika sa kojima rade tim lekara, psihologa, psihijatara i socijalnih radnika.

U grupnim terapijama tim stručnjaka nastoji da kroz određene faze pokuša da grupi zavisnika pomogne i priđe vrlo profesionalno.  Prilikom lečenja zavisnika jako je bitno naglasti da postoje dve vrlo važne etape.

Prva etapa predstavlja lečenje apstinencijalnog sindroma koji se javlja nakon obustavljanja droga, kao izraz ozbiljnog metaboličkog poremećaja u organizmu. Sa završetkom apstinencijalnog sindroma, počinju da se javljaju problemi ličnosti i tada započinje druga etapa lečenja u kojoj se glavni akcenat stavlja na psihološke vidove pomoći.

Put lečenja zavisnika od narkotika  do njegovog izlečenja je dugotrajan i krajnje neizvestan. Prvobitno treba pružiti ruku ukoliko vidimo da je to potrebno, ali to dobronamerno pružanje ruke ne znači uvek put ka izbavljenju. Onaj ko se odluči da preuzme ulogu vođe mora dobro poznavati put, a za to nam je potrebno da posedujemo dovoljno informacija o lečenju kako bi znali kojim putem povesti nekog kome je to putovanje potrebno.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su sa *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

POZIV ZA VOLONTERE

Saznaj vise